Srce od kamena (Uvod)

Najdraža moja dušice,

sada je tačno 03.37 časova i upravo sam se vratila kući.
Pišem iako ne znam da li ću izbrisati ovu istinu
ili možda preći i zadnji prag straha
i
poslati ove redove tamo negde daleko.

Strah od čega ćeš me pitati.
Od osećaja prevrnutog kaputa, kada se vidi sva postava, šavovi neravni i niti.
A da u sitne sate ne bih upala u tešku filozofiju,
pokušaću jednostavno pisati.

Kamen biti ne znači ne osećati.
Kamen biti znači imati teškoću o tome govoriti.
A još je teže kamenu,
kada treba kamenu govoriti.

Oni se zapravo osećaju i kada ćute.
Znaju sve jedno o drugome .
i svaka reč se čini malom i suvišnom.
Znaju sve neizrečeno i vide sve.
Samo je ponekad udobnije i manje bolnije,
praviti se pomalo slep.

I opet pišem o kamenju,
kao pre mnogo godina,
i pokušavam rešiti zagonetku.
zašto su sve prave
ljubavi tužne ?

Da li si nekada video kamen kako gori ?
On to ne uradi na brzinu,
niti izgori poput obične ciganske vatre.

Ne, on ima posebnu snagu stvaranja novih svetovova.
Čudnovato menja svoj oblik i dimenziju i na kraju nestane.

Na raskrsnici stojim,
spremna na pokret čim odredim pravac.
Nije me strah.
Osećam prisustvo moje umrle ptice,
ona je uvek tu kad mi je teško.

Ne teško onako obično,
kako to ljudima biva,
već teško kao kamenu.

Tuga i sreća u ravnoteži.
Tuga nad spoznajom istine ,
a sreća zbog topline i mira iznutra.

Znam da je došlo vreme.
Još malo sam onaj tebi poznati kamen,
i onda me više u ovom obliku neće biti.

Ne mislim umreti,
iako ni to ne bi bilo najstrašnije a ponekad mi se čini da već i jesam.
Ne,
sebično želim sačuvati lepotu onoga što osećam,
iskreno i neokrnjeno,
čistotu izvora,
koji me je vratio pisanju i meni.

I još uvek ne znam da li da ti pošaljem ove redove ili ne?

Prazni telesni omotači bez suštine (odlomak iz: Srce od kamena)

Nekim ljudima bih mogla iščupati grkljan golim zubima kao zver.
Oni zapravo samo nose ime «čovek»!
Ti prazni telesni omotači sa ljigavom slinom namesto duše…

I zao čovek mi je miliji od te ljigave mase bez oblika i mišljenja…

Svesna mraka oko sebe,
pokušavam poput slepca napipati nepoznato i dati mu oblik i sadržaj.
Pronaći put u lavirintu života.

R e č

Reč tvoja,
odapeta kao strela,
zabila se tako snažno
da ni bola nema.

Probila je sve omotače
osećanja i svesti i
zalutala u nemilosrdan prostor
istine.

Okružena bezbrojnim ogledalima,
zbunjeno je spoznala uzrok
svog nastanka i nemogućnost
povratka.

Jednom izgovorena,
postala je razornija od svakog
oružja.
Nemoćna da se zaustavi,
osudjena da luta krvotokom,
uništava pred sobom sve
što je lepo.

K a z n a

Sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega što ne može
biti,
od izvesnosti trpljenja
i svega neželjenog,
što će me stići.

Telo moje bez kože
boli,
a nervi zapaljeni
igraju
goli.

Lepotu života osećati
u biti,
sreću spoznati, ali je
nikada ne
živeti.

To kazna sigurno je
neka,
za povrede i nedela
daleka,
koje drugima nanela sam
ja.

I sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega
što
želim …

Bajka o kamenom cvetu

Desio mi se san, kada već mislila sam,
ne umem da snivam.
U tom snu ima jedna bajka o kamenom cvetu.
Ako želiš, slušaj.

Bio jednom jedan kameni cvet.
Prkosio je na zelenoj livadi, koja je još više
naglašavala njegovu kamenu lepotu.
Bez mirisa, zaledjene boje, pružao je svoje
kristalnom rosom posute latice ka nebu.
Duboko u sebi ugušio je sve lepote svoga bića
i utonuo u mrtvi san zaborava.

A toliko toga je želeo da zaboravi.

Nekada kao mlad, igrao se na istoj ovoj
livadi i uživao…
Vetar mu je nežno milovao latice a
kiša mu je gasila žedj.
Bio je srećan. Srećan u sebi, srećan u drugima
i toliko toga je želeo i mogao da pruži.

An onda,
naišli su neki.
Neki grubi, drugačiji, sa drugim zakonima,
njemu stranim.
Želeo je da im prenese deo svoje lepote i da
Vidi kako im prazne, slepe oči, ispunjava sjaj.

Kameni cvet je bio borac.

Neobuzdana snaga njegova, terala ga je sve
dalje.
Uzaludna borba.
Živeli su od njegove dobrote a kamena stud
neprimetno se širila njegovim žilama.

I tako … dok se potpuno okamenio.
Iz njega probi nemi krik !
Večan i hladan u samoći neprirodnoj našao
je spas.
Sada kada je postao kamen, niko ga nije mogao
povrediti.
I postavši svoja suprotnost, mislio je da mu je
dobro.
Lepota njegovih latica ostala je vekovima
nepromenja.

Često se pitao šta je to vek ?
Da li je to sekunda ili godina.
I šta je on u svoj toj prolaznosti, pod
nebeskim bespućem ovim ?

Niko mu ništa nije mogao i nikoga se nije
plašio izuzev,
izuzev …
sebe.

Jedini pravi neprijatelj koga je imao,
bio je on sam.
Izranjavan i umoran, užasno se plašio ljubavi
i predavanja.

A onda jednoga dana …
niotkuda, stvorila se tu.

Srce kameno je zaigralo
i
sve je za tren stalo …

zaljubio se kameni svet.
Zaljubio se, kada je to najmanje očekivao.
Silinom osećanja zanesen,
pustio je suzu.

Predao se…

Predao se njoj, pa makar mu svaku laticu
otkinula.
Zaboravio je sve.
Mekim usnama topila je led sa njegovih
žila.
Nova snaga prostrujala je telom.
Opijen srećom,
lebdeo je iznad zelene livade i
video sebe u prostoru.

I u trenu mu postade jasan
sav poredak i smisao postojanja.

Bila je to bajka o kamenom cvetu
neočekivano nikla iz sna.
Ako podješ jednom livadama,
maslačaka punih,
srećne u daljini ugledaćeš
njih.