Hibridni sistemi su jednostaavno rečeno ni riba ni meso.
Pored toga čini se da pravo u privatnoj oblasti funkcioniše – jer se i u dikaturama kažnjavaju lopovi ili oni koji naprave neki saobraćajni prekršaj.
Ali, čovek se ne može osloniti samo na to. Jer svi pravni propisi mogu se opozvati, a diktator ili državna partija određuju šta je pravilno, a šta ne.
Kratko rečeno su to države sa jakim policijskim aparatom,
i samovoljom manje grupe ljudi.
U takvim sistemima pojedinac živi stalno kontrolisan „odozgo“ i pod pretnjom od upada u njegov život od strane dobro kontrolisanog aparata državne sigurnosti.
Čovek se u svemu oseća kontrolisanim, te oseća veliko nepoverenje prema sebi, čime je zatrovan saživot ljudi.
Uprkos svom oprezu i pokušajima građani se ne mogu otrgnuti čvrstoj ruci države.
Onome ko se bori protiv takvog stanja preti hapšenje ili šikaniranje, gubitak radnog mesta ili čak smeštanje u zatvor, a da za to ne može zahtevati pravni sudski proces.
A kad se on izvede pred sudiju, onda on prema njemu nastupa kao funkcioner vladajuće partije, pošto nema nezavisnosti sudstva.
Jurisdiktivna vlast je u ovakvim sistemima samo jedna od organizacionih tehnika da bi se „materijal – ljudi“ učinio „obradivim“.
Tako da obični građanin nikad ne zna da li je već zapeo za oko vladajućim strukturama.
Samo ova nesigurnost je dovoljna za njega da se oseća zavisnim i neslobodnim.
