Hibridni sistemi su jednostaavno rečeno ni riba ni meso.

Pored toga čini se da pravo u  privatnoj oblasti funkcioniše – jer se i u dikaturama kažnjavaju lopovi  ili oni koji naprave neki saobraćajni prekršaj.
Ali, čovek se ne može  osloniti samo na to. Jer svi pravni propisi mogu se opozvati, a diktator  ili državna partija određuju šta je pravilno, a šta ne.

Kratko rečeno su to države sa jakim policijskim aparatom,
i samovoljom manje grupe ljudi.

U takvim  sistemima pojedinac živi stalno kontrolisan „odozgo“ i pod pretnjom od  upada u njegov život od strane dobro kontrolisanog aparata državne  sigurnosti.

Čovek se u svemu oseća kontrolisanim, te oseća veliko  nepoverenje prema sebi, čime je zatrovan saživot ljudi.

Uprkos svom  oprezu i pokušajima građani se ne mogu otrgnuti čvrstoj ruci države.
Onome ko se bori protiv takvog stanja preti hapšenje ili šikaniranje,  gubitak radnog mesta ili čak smeštanje u zatvor, a da za to ne može  zahtevati pravni sudski proces.

A kad se on izvede pred sudiju, onda on  prema njemu nastupa kao funkcioner vladajuće partije, pošto nema  nezavisnosti sudstva.

Jurisdiktivna vlast je u ovakvim sistemima samo  jedna od organizacionih tehnika da bi se „materijal – ljudi“ učinio  „obradivim“.
Tako da obični građanin nikad ne zna da li je već zapeo za  oko vladajućim strukturama.
Samo ova nesigurnost je dovoljna za njega da  se oseća zavisnim i neslobodnim.