Alle Beiträge von Ljiljana Karadjordjevic

Prazni telesni omotači bez suštine (odlomak iz: Srce od kamena)

Nekim ljudima bih mogla iščupati grkljan golim zubima kao zver.
Oni zapravo samo nose ime «čovek»!
Ti prazni telesni omotači sa ljigavom slinom namesto duše…

I zao čovek mi je miliji od te ljigave mase bez oblika i mišljenja…

Svesna mraka oko sebe,
pokušavam poput slepca napipati nepoznato i dati mu oblik i sadržaj.
Pronaći put u lavirintu života.

R e č

Reč tvoja,
odapeta kao strela,
zabila se tako snažno
da ni bola nema.

Probila je sve omotače
osećanja i svesti i
zalutala u nemilosrdan prostor
istine.

Okružena bezbrojnim ogledalima,
zbunjeno je spoznala uzrok
svog nastanka i nemogućnost
povratka.

Jednom izgovorena,
postala je razornija od svakog
oružja.
Nemoćna da se zaustavi,
osudjena da luta krvotokom,
uništava pred sobom sve
što je lepo.

K a z n a

Sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega što ne može
biti,
od izvesnosti trpljenja
i svega neželjenog,
što će me stići.

Telo moje bez kože
boli,
a nervi zapaljeni
igraju
goli.

Lepotu života osećati
u biti,
sreću spoznati, ali je
nikada ne
živeti.

To kazna sigurno je
neka,
za povrede i nedela
daleka,
koje drugima nanela sam
ja.

I sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega
što
želim …

Bajka o kamenom cvetu

Desio mi se san, kada već mislila sam,
ne umem da snivam.
U tom snu ima jedna bajka o kamenom cvetu.
Ako želiš, slušaj.

Bio jednom jedan kameni cvet.
Prkosio je na zelenoj livadi, koja je još više
naglašavala njegovu kamenu lepotu.
Bez mirisa, zaledjene boje, pružao je svoje
kristalnom rosom posute latice ka nebu.
Duboko u sebi ugušio je sve lepote svoga bića
i utonuo u mrtvi san zaborava.

A toliko toga je želeo da zaboravi.

Nekada kao mlad, igrao se na istoj ovoj
livadi i uživao…
Vetar mu je nežno milovao latice a
kiša mu je gasila žedj.
Bio je srećan. Srećan u sebi, srećan u drugima
i toliko toga je želeo i mogao da pruži.

An onda,
naišli su neki.
Neki grubi, drugačiji, sa drugim zakonima,
njemu stranim.
Želeo je da im prenese deo svoje lepote i da
Vidi kako im prazne, slepe oči, ispunjava sjaj.

Kameni cvet je bio borac.

Neobuzdana snaga njegova, terala ga je sve
dalje.
Uzaludna borba.
Živeli su od njegove dobrote a kamena stud
neprimetno se širila njegovim žilama.

I tako … dok se potpuno okamenio.
Iz njega probi nemi krik !
Večan i hladan u samoći neprirodnoj našao
je spas.
Sada kada je postao kamen, niko ga nije mogao
povrediti.
I postavši svoja suprotnost, mislio je da mu je
dobro.
Lepota njegovih latica ostala je vekovima
nepromenja.

Često se pitao šta je to vek ?
Da li je to sekunda ili godina.
I šta je on u svoj toj prolaznosti, pod
nebeskim bespućem ovim ?

Niko mu ništa nije mogao i nikoga se nije
plašio izuzev,
izuzev …
sebe.

Jedini pravi neprijatelj koga je imao,
bio je on sam.
Izranjavan i umoran, užasno se plašio ljubavi
i predavanja.

A onda jednoga dana …
niotkuda, stvorila se tu.

Srce kameno je zaigralo
i
sve je za tren stalo …

zaljubio se kameni svet.
Zaljubio se, kada je to najmanje očekivao.
Silinom osećanja zanesen,
pustio je suzu.

Predao se…

Predao se njoj, pa makar mu svaku laticu
otkinula.
Zaboravio je sve.
Mekim usnama topila je led sa njegovih
žila.
Nova snaga prostrujala je telom.
Opijen srećom,
lebdeo je iznad zelene livade i
video sebe u prostoru.

I u trenu mu postade jasan
sav poredak i smisao postojanja.

Bila je to bajka o kamenom cvetu
neočekivano nikla iz sna.
Ako podješ jednom livadama,
maslačaka punih,
srećne u daljini ugledaćeš
njih.

Kaži mi kako

Kaži mi kako izbrisati svaku misao o tebi,
iseći zadnji zid srčanog mišića,
da te ne bude više.

Kaži mi kako živeti dalje bez odgovora i
prikrivati buru ispod porcelanskog
osmeha.

Spustila se tuga kao tropska kiša po šumama
prošlosti.

Kako da znam jesi li medju zvezdama
ili lik tvoj luta i
dalje nemirima nošen.

I vrišti sve u meni.

Z a š t o ?

Kaži mi, kaži kako!

Šta se dogodilo sa mojom lastavicom
koja je volela let
iznad mirne
jezerske vode.

Kaži mi mili moj,
postoji li sećanje tamo gde si ti,
postoje li trenuci sanjarenja u večnosti,
odsjaj Srebrnog jezera po zvezdama
i dvoje mladih u tišini …

Kaži mi mili moj,
jesmo li vam smešni sa svojim svakodnevnim
sitnim radostima i brigama …

Kao deca u neznanju lutamo svetom
i niko da nam kaže zašto
i niko da nam kažekako.

I zrnca peska nošena vetrom putuju,
vole
i
tuguju …

Bosim nogama gazim orošenu travu
i tamo negde daleko,
puna boli peva ciganka
u meni, a

sećanja naviru,
a sećanja razdiru.

Kaži mi kako da ne potonem,
jer koprca se u meni prastari nagon
preživljavanja i hoće d a l j e …

A pun slasti ambis me zove
i po ko zna koji put
tvoje muke umiranja delim.

Suze neisplakane naviru u potocima
i liju niz lice.

Tihe jecaje gitare u daljini čujem.
Deca naša nerodjena
zovu.

I pišem bajke za veliku decu i lažem ih.
Kada se umre znate, onda duše radosno na
prvu kometu polete,
i nove oblike nama neznane
prave.

Lišene bolesti, tuge i svakoga zla, srećno nam
namiguju sa neba.
Treba ih samo razumeti,
treba samo znati …

I tako ih lažem, a možda istina je to …

A gde li si sada ti
i kako ti je,
mili moj.

Kaži mi kako,
kaži mi z a š t o …