Archiv der Kategorie: Lil“s

Ponekad

Ponekad je dovoljna sitnica… reči neke pesme koju ćujemo u prolazu , neki miris davno poznat ili … zaista neka sitnica, mali detalj, da više ne nabrajam… pa da se jave osećanja, davno potisnuta u zaborav.

Jave se istom snagom kao pre, i podare nam toplinu čiste ljubavi kojom smo voleli ,,,

Zapravo nikada nisu ni prestala da postoje, već potisnuta, sakrila su se u nama nepoznate dubine i tu ostala.

Varajući nas o svom nestanku zauvek su postala deo nas.

I tako je pnekad dovoljna neka sitnica, mali detalj, reč, miris ,,,

Ukratko

*Prava je umetnost ostati čovek u ovom vremenu bez duše .

Mnogi nebitni i mali, okruženi svojim telohraniteljima, postaju važni i veliki!

*Posle nas nije potop!

*Niko nije savršen… upravo nas to čini posebnim.

*Uhvaćeni u ponosu žrtvujemo ljubav!

*Razvlače nam praznike i svetinje kao žvaku !

Prava je umetnost ostati čovek u ovom vremenu bez duše .

*Opasno je kada narod zaćuti.

Dan posle

Dan posle sobom donosi veliku prazninu,
neplodnu pustoš i obrise slomeljnih snova
posle oluje.
Vreme je stalo a svet ispod staklenog zvona,
se ne pomera.
Sve prestalo je da diše.
Nesposobnost vlastite procene oduzima dah.
I svaki novi poraz, iako strašniji od prethodnog,
samo veću dosadu stvara.
Na Zapadu ništa novo.
Tamo neki ubili su Boga,
mržnja i ratovi oko nas svuda,
drugi opet veruju u čuda,
a meni se čini sveopšta zbrka,
lošeg ukusa i zla.
I ništa nije na svom mestu.
Zalutali glumci u pogrešnom komadu.
Zbunjena Ofelija ne zna šta sa svojim tekstom,
jer je u Danteovom paklu sada.
Dan posle,
ta lekcija teška,
grešaka misli naših,
želja,
nadanja
        i
        srca …

Pandorina kutija

Ne,

o tome ne želim pisati…

Bilo je to davno … i kažu, da pandorinu kutiju ne treba otvarati…

A mogao bi se i prepoznati u ovim redovima i možda setiti onog kratkog magičnog trenutka beskrajne bliskosti … kada se ništa, baš ništa nije dogodilo …

a trebalo je.

Ta suluda odluka razuma !

Tako je kako je, sada je kasno i prekasno …

Ali mašta radi svašta, pa me trag tvog mirisa i ludorija prate po ceo dan…

i tvoja ćutanja …

ta beskrajna ćutanja puna neizrečenog i neodživljenog.

A onda zamislim kako bi to bilo odmoriti se na tvome ramenu i spokojno nestati u zagrljaju …

nakon dugog puta konačno stići kući …

Ne o ovome zaista neću pisati, jer mogao bi se prepoznati…

Ne, o ovome neću pisati!!!

 

 

Nesanica

Dok normalni ljudi spavaju, meni misli putuju i ja ih zapisujem…

Moja malenkost

Dan se otegao kao sirotinjska godina puna praznine.

Blago onima koji su u stanju da iskreno vole.

Kada ljubav razbije dusu, nikada se više sastaviti ne može. 

Čovek je sam sebi najveća zagonetka

opet ja