Archiv der Kategorie: Tragovi

Dani (iz zbirke: Tragovi)

3

Na Zapadu ništa novo.
Toplo sunce Miholjskog leta lagano greje,
i otapa led.
Bude se zakaznela maštanja sa likom devojačkih snova.
Ali meni je …. .

Šta ako primetim da sam živa ?

Još uvek spemna na skok čekam.
Imam strpljenja.
Teško mi je pisati kada tebe nema.

Srce od kamena (Uvod)

Najdraža moja dušice,

sada je tačno 03.37 časova i upravo sam se vratila kući.
Pišem iako ne znam da li ću izbrisati ovu istinu
ili možda preći i zadnji prag straha
i
poslati ove redove tamo negde daleko.

Strah od čega ćeš me pitati.
Od osećaja prevrnutog kaputa, kada se vidi sva postava, šavovi neravni i niti.
A da u sitne sate ne bih upala u tešku filozofiju,
pokušaću jednostavno pisati.

Kamen biti ne znači ne osećati.
Kamen biti znači imati teškoću o tome govoriti.
A još je teže kamenu,
kada treba kamenu govoriti.

Oni se zapravo osećaju i kada ćute.
Znaju sve jedno o drugome .
i svaka reč se čini malom i suvišnom.
Znaju sve neizrečeno i vide sve.
Samo je ponekad udobnije i manje bolnije,
praviti se pomalo slep.

I opet pišem o kamenju,
kao pre mnogo godina,
i pokušavam rešiti zagonetku.
zašto su sve prave
ljubavi tužne ?

Da li si nekada video kamen kako gori ?
On to ne uradi na brzinu,
niti izgori poput obične ciganske vatre.

Ne, on ima posebnu snagu stvaranja novih svetovova.
Čudnovato menja svoj oblik i dimenziju i na kraju nestane.

Na raskrsnici stojim,
spremna na pokret čim odredim pravac.
Nije me strah.
Osećam prisustvo moje umrle ptice,
ona je uvek tu kad mi je teško.

Ne teško onako obično,
kako to ljudima biva,
već teško kao kamenu.

Tuga i sreća u ravnoteži.
Tuga nad spoznajom istine ,
a sreća zbog topline i mira iznutra.

Znam da je došlo vreme.
Još malo sam onaj tebi poznati kamen,
i onda me više u ovom obliku neće biti.

Ne mislim umreti,
iako ni to ne bi bilo najstrašnije a ponekad mi se čini da već i jesam.
Ne,
sebično želim sačuvati lepotu onoga što osećam,
iskreno i neokrnjeno,
čistotu izvora,
koji me je vratio pisanju i meni.

I još uvek ne znam da li da ti pošaljem ove redove ili ne?

Prazni telesni omotači bez suštine (odlomak iz: Srce od kamena)

Nekim ljudima bih mogla iščupati grkljan golim zubima kao zver.
Oni zapravo samo nose ime «čovek»!
Ti prazni telesni omotači sa ljigavom slinom namesto duše…

I zao čovek mi je miliji od te ljigave mase bez oblika i mišljenja…

Svesna mraka oko sebe,
pokušavam poput slepca napipati nepoznato i dati mu oblik i sadržaj.
Pronaći put u lavirintu života.

R e č

Reč tvoja,
odapeta kao strela,
zabila se tako snažno
da ni bola nema.

Probila je sve omotače
osećanja i svesti i
zalutala u nemilosrdan prostor
istine.

Okružena bezbrojnim ogledalima,
zbunjeno je spoznala uzrok
svog nastanka i nemogućnost
povratka.

Jednom izgovorena,
postala je razornija od svakog
oružja.
Nemoćna da se zaustavi,
osudjena da luta krvotokom,
uništava pred sobom sve
što je lepo.

K a z n a

Sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega što ne može
biti,
od izvesnosti trpljenja
i svega neželjenog,
što će me stići.

Telo moje bez kože
boli,
a nervi zapaljeni
igraju
goli.

Lepotu života osećati
u biti,
sreću spoznati, ali je
nikada ne
živeti.

To kazna sigurno je
neka,
za povrede i nedela
daleka,
koje drugima nanela sam
ja.

I sklupčana u sebi
zaštitu tražim od
svega
što
želim …